УСПОМЕНА

Да ли ме још увек чуваш 
тамо на оном месту 
на којем само ти имаш приступа
и кад кад ја,
тамо где бежиш од гужве 
и кријеш се од бола 
који оглашава твој смарадни очај.
Да ли си научио већ,
без мене,
да искориштаваш дан,
и да са другог угла завириш у свет.
Прсти су испуњена празнина,
небо је оно што нас све чека,
људи су фигуре а ми смо слепи
и лутајући кроз живот 
случајно ударимо у по неку.
Да је осмех капија,
да су наше душе љуљашке 
и да смо ми нити вечити, нити пролазни.
Оно што се дешавало и треба да се деси 
ми смо не свесни и не знамо ништа о томе,
али,
али ипак има неко ко већ о томе зна по нешто.
Да ли си научио правити ме димом цигарете
и удахнути сваки атом ваздуха жедно
док се касније не изгубим 
и више не видиш ме.
Нешто је у нама престало 
да се онако детиње смеје,
али те још увек чувам у десном џебу 
као мудрац тајну своју.
Да ли се сећаш кад сам ти се насмешила 
и погледала те онако 
филмски и дубоко испод подигнуте обрве ..
Тад си ме питао,
јел ово поглед љубави ?
-Ма не , одговорила сам ти,
ово је само успомена.
Једном ће постати далека.